"Idem, sine, da bi tebi bilo bolje": Josip je bio Mađar iz Subotice, a poginuo je na Košarama kao najveći srpski junak!
Dok su se nad Srbijom 1999. godine nadvijali crni oblaci NATO agresije, jedan Subotičanin, proslavljeni biciklista i višestruki dobrovoljni davalac krvi, nije mogao mirno da gleda kako mu domovinu komadaju.
Josip Sič imao je 46 godina, porodicu i miran život, ali i srce junaka koje ne poznaje naciju kada je sloboda u pitanju.
Iako su ga jedni smatrali Mađarom, drugi Hrvatom, a treći Bunjevcem, Josip je tog kobnog marta rešio sve dileme - prijavio se kao dobrovoljac i krenuo tamo gde je bilo najteže.
Otišao je na Košare, ostavljajući za sobom porodicu uz reči koje slamaju srce: "Idem, sine, da bi tebi bilo bolje".
Na Fejsbuk grupi "Bombardovanje Srbije - Da se nikad ne zaboravi" je objavljena priča o ovom srčanom čoveku, a mi vam je prenosimo u celosti:
"Josip Sič je rođen u Subotici. U mladosti je bio izuzetan biciklista o čemu svedoče brojne medalje. Takođe je u svom gradu bio poznat i kao čest dobrovoljan davalac krvi pa su mnoge zahvalnice ostale na njegovo ime.
Josip je po nekim izvorima bio Mađar, po drugima Hrvat, treći ga smatraju Bunjevcem, ali šta je poenta? Šta god da je bio, ušao je u besmrtnu legendu kao srpski junak. Dokazao se većim Srbinom od mnogih koji to etnički nedvosmisleno jesu.
Josip je te 1999. imao 46 godina. Izuzetno ga je kao patriotu pogađala situacija na Kosovu i Metohiji prethodnih godinu dana. Bio je zabrinut i uznemiren. Svakodnevne martovske vesti koje su već najozbiljnije nagoveštavale da je napad NATO nacista sasvim izvestan dodatno ga je učinila besnim i nervoznim.
Agresija je konačno i počela tog 24. marta, a Sič se već narednog dana pojavio u najbližoj kasarni i prijavio za dobrovoljno stupanje u odbranu države! Porodici nije hteo ništa da kaže.
Tri dana kasnije 28. marta, otišao je kod supruge na posao i samo joj pokazao poziv na kojem je pisalo velikim slovima: "Dobrovoljno".
Nije hteo mnogo da joj priča, a i njoj je bilo sve jasno, samo ju je zamolio da mu pomogne da se spakuje jer ujutru mora na voz.
Ustao je rano ujutru i saopštio sinu da odlazi na Kosmet. Tada tek jedva punoletni sin Zlatko, kao da se nije mnogo iznenadio ovom vešću, posmatrajući očevo ponašanje nedeljama pa i mesecima unazad.
Josip je skinuo lančić, poljubio sina i rekao mu da čuva majku. Zlatko je pre nekoliko godina jednim lokalnim medijima opisavši rastanak sa ocem ispričao da je Josip bio izuzetno srećan, kao da odlazi na neku proslavu, a ne u rat! Upitao ga je:
"Zašto tata, jel baš moraš?", na šta mu je Josip smireno odgovorio: "Da bi tebi bilo bolje, ništa ne brini".
Ubrzo po dolasku u pokrajinu, dobija raspored u 125. motorizovanu brigadu a potom sa početkom opšte kopnene agresije na granici sa Albanijom 9. aprila i raspored na karauli Košare.
Među vojnicima na redovnom služenju vojnog roka, iako dosta stariji od njih, brzo je postao omiljen. Poštovale su ga i starešine.
Zvali su ga "Mađar", a on je pokušavao da ih u tako teškom okruženju i situaciji opusti prepričavajući svoje dogodovštine iz mladih vojničkih dana.
Tog 16. aprila, pakao na jugoslovensko-albanskoj granici traje već čitavih nedelju dana. Šiptarski teroristi i danju i noću uz podršku artiljerije regularne albanske vojske i stranih plaćenika iz raznih zemalja predvođenih NATO instruktorima nadiru u tri pravca i pokušavaju da uđu na našu teritoriju. Čitavo vreme naravno imaju i podršku NATO iz vazduha koji gađa naše položaje.
U toku je velika akcija 125. motorizovane brigade na Maja Glavi, graničnom kamenu C4 koji su privremeno danima držali agresori. Bilo je veoma teško povratiti tu tačku, jer su se teroristi izuzetno dobro pozicionirali i zaklonili, a pogotovo jer su bili na položajima koji su nadvišavali naše što je bio dodatan problem.
Borba se u toku dana rasplamsava. Prašti na sve strane, naši su u izuzetno teškom okruženju u kojoj je smrt realna mogućnost svakog momenta. Vojska Jugoslavije ne uspeva uz sav napor da previše priđe terorističkim položajima ali i pored toga uspeva preciznim gađanjem da im nanese prilične gubitke u jednom trenutku.
Tada naročito bitnu ulogu ima poručnik Ivica Petković, komandir streljačkog voda u brigadi, koji se čitavo vreme fanatično bori protiv Šiptara ali istovremeno i diže moral vojsci.
Dere se, viče na vojnike, hrabri ih. "Napred vojsko, napred", odjekivalo je Maja Glavom. Nažalost, u jednom od narednih napada, poručnik Petković ne štedeći se nijednog trenutka, ulazi suviše u dubinu prostora i gine od rafala.
Tada su praktično naši položaji potpuno otkriveni i po njima počinju masovno da dejstvuju minobačaci. Mine padaju po našim položajima, a jedna pada tačno kod Josipa Siča i Nenada Stanića, takođe dobrovoljca, iz Čačka.
U jednom momentu Sič se trznuo i pao. Stanić mu je prišao, počeo da ga doziva: "Sič! Sič!", ali on nije reagovao. Samo je još nekoliko puta trznuo telom i umirio se. Stradao je na licu mesta.
Mnogo godina kasnije su se na internetu pojavili i neki albanski snimci, gde se navodno vidi mrtvo Josipovo telo u snegu tog dana.
Josip Sič je poginuo tačno na godišnjicu braka. Porodici su javili 1. maja, a uspeli su da ga identifikuju tek u novembru mesecu, skoro pola godine nakon završetka rata.
Tako je jedan "Mađar" herojski dao život za ovu zemlju. Dao je život za svog sina, svoje unuke, dao je život i za svoje saborce, jer je upravo vojnik Stanić koji je bio iza njega najverovatnije preživeo zato što ga je Sič zaklonio i stradao.
Josip Sič je odlikovan Ordenom za zasluge u oblastima odbrane i bezbednosti prvog stepena. Međutim, od odlikovanja, mnogo više znači to što ga njegovi sugrađani, njegovi Subotičani i dan danas pamte i poštuju kao pravog heroja".